Како разумјети психолошке реакције и очувати ментално здравље за вријеме вируса корона?

Препоруке Института за јавно здравство Републике Српске за очување менталног здравља у ванредној ситуацији:

Уз појаву корона вируса, као пријетеће и непознате ситуације, могу се појавити узнемиреност, страх, анксиозност, повећана будност, беспомоћност, депресивност и сасвим је у реду ако се сада осјећате тако. Људи различито реагују на појаву корона вируса и новонасталу ситуацију.  Неки људи, због ирационалног размишљања „угрожен сам, морам да се спасим“ реагују паником. Због велике физичке и емоционалне узнемирености нису способни да доносе рационалне одлуке и да разликују битне информације од небитних, склони су импулсивном куповању залиха како би стекли осјећај контроле. Са друге стране, имамо људе који негирају ситуацију, као механизам одбране, који обично говоре: „није то ништа“ и „мени се то не може десити“ и тако умањују озбиљност ситуације, понашају се неодговорно према себи и другима и изолацију доживљавају као казну. Ниједан од ова два начина реаговања није користан за појединца. Како бисмо лакше превазишли новонасталу ситуацију, потребно је прије свега осјетити здраву забринутост, јер тада смо мање узнемирени, имамо способност рационалнијег размишљања и доношења одлука, понашамо се одговорно према себи и другима.

Неки од начина на који себи можемо помоћи:

Пратимо тачне и провјерене информације и ограничимо вријеме проведено у потрази за информацијама. Умјесто тога, направимо структуру дана тако што ћемо коначно урадити ствари које одавно одлажемо, гледати филмове, читати књиге, више се дружити са својом породицом, уживати у природи и одржавати контакте са блиским особама искључиво путем друштвених мрежа и телефона.

Како бисмо могли управљати личним доживљајем ризика, потребно је да себи поставимо неколико једноставних питања као што су: „Постоји ли разлог због којег мислим да сам ја лично у ризику од заразе?“ и „Јесам ли био/ла у контакту с могућим случајевима заразе?“. Таквав разговор са самим собом смањује могућност доживљаја ризика, помаже да рационалније размишљамо и не трошимо беспотребно енергију. Уколико сматрате да постоји ризик да Вас је неко заразио обавезно се телефонски консултујте са својим породичним љекаром.

Постављањем питања себи: „Шта је под мојом контролом, а шта не?“ лакше ћемо схватити да постоје ствари које не можемо контролисати и да их је потребно прихватити такве какве јесу. Једна од ствари над којима имамо контролу и на коју можемо утицати је наше понашање. Потребно је да се придржавамо прописаних мјера како бисмо заштитили себе и друге. На тај начин множемо утицати на друге да се и они понашају рационално и одговорно, јер људи моделују своје понашање према другима.

Превише некорисних и непровјерених информација нам може произвести ужасавајуће мисли, пошто је наш ум углавном усмјерен на негативне ствари. Ту нам може помоћи медитација. Кроз пуну свјесност ми вјежбамо свој ум да будемо сад и овдје у садашњем тренутку како бисмо могли да посматрамо своје мисли, а не да вјерујемо свакој мисли, јер мисли нису чињенице. Када нам се појави нека ужасавајућа мисао, са неким сценаријем шта би најгоре могло да се деси нама или нашим најближима, потребно је поставити себи питање “Да ли имамо неки доказ да ће то стварно да се деси?“.

Вријеме у изолацији можемо посветити бризи о свом здрављу, породици, друштвеној заједници, те тако се вратити истинским вриједностима које смо у посљедње вријеме можда занемарили. Јако је битно да дјеци објаснимо шта се дешава и да их умиримо, искористимо ово вријеме да боље упознамо своју дјецу. Код старијих, као најризичније групе, константно праћење вијести, забринутост за пензију, излованости и беспомоћности, забринустост за дјецу и унучад, могу да доведу до бројних емоционалних проблема. Зато је јако важно да их назовемо, питамо како су, да ли су попили лијек и да им на тај начин пружимо подршку и  покажемо да не представљају оптерећење за нас.

Подијели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •